Ovo je naša prica. Priča o nama, napuštenima, napuštenim macama na ulicama Srbije. Neke od nas su rođene na ulici, a neke su izbačene iz toplih domova. Jako je važno da znate gde živimo. Živimo u Srbiji, gde je tek 2006 nacrt Zakona o zaštiti životinja ušao u skupštinu.

Mi smo ovde stvari, svako nas može ubiti na ulici, mučiti, na ko zna kakve načine ( a ima i maštovitih) i retko kad se desi da neko odgovara za svoje postupke. Često smo ranjeni, i ne možemo sami da se lečimo. Gladni smo i umorni od bežanja, skrivanja, traženja hrane za nas i našu decu i toplog mestašca gde možemo malo da odspavamo na miru. A sutra opet ista prica.

Naše drugare su odveli ljudi u čudnim odelima. Uhvatili su ih nekim stapovima sa mrežama na kraju. Rekli su im da idu da spavaju, a naši drugari su se borili i vikali za pomoć, ali mi smo se bojali tih ljudi i nismo smeli da im pomognemo. Strpali su ih u kutiju sa točkovima i nikada ih više nismo videli. Pitamo se gde su i da li stvarno spavaju.

Na nas bacaju kamenje, kopaju nam oči, lome noge, udaraju nas u stomak, vuku nas, tuku nas, čim se malo približimo da zamolimo za komad hrane ili ih pitamo da nas malo pomaze.

Neki od nas u ipak naisli na neke dobre ljude, koji ih maze paze, hrane ih i leče. Ovde nam je jako lepo, kod naših mama Ljubice u Beogradu i mama Danice u Novom Sadu. Ali i one su napuštene, baš kao i mi. Nas je ovde mnogo, i svi hoćemo da jedemo, da budemo izlečeni od dosadnih buva, glista, hoćemo da nam rane zarastu što pre, da bismo se igrali sa drugarima, hoćemo da nas izleče od bolesti koje nas izjedaju. Naše mame to ne mogu same. Posete veterinaru, hrana, lekovi, sredstva za dezinfekciju, posip, koštaju mnogo, i naše mame ne mogu to da plate.

Snalaze se na svakakve načine da nam život bude što lepši, pišu molbe za bilo kakve donacije, mole komšije da nam daju ostatke hrane da jedemo, staru odeću da imamo gde da spavamo, ali ništa. Ostale su same, napuštene, kao mi.

Mi Vas molimo da pogledate ove naše priče, naše okice pune molbe za parčetom mesa, za jednom tableticom koja bi naš život učinila lakšim , za komadom odeće koja Vam ne treba da imamo toplo da spavamo, za malo novca da bismo otišle veterinaru, za jedan kavez da i mi najmanji i najugroženiji možemo na miru da se lečimo, za malo benzina da mama ne ide stalno biciklom sa nama kod veterinara, za bilo šta čega možete da se odreknete.

Zahvalićemo Vam se našim predenjem, i pogledom punim iskrenosti i zahvalnosti.